Godina je ratna, gladna i sušna 1943. Nalazimo se na guvnu, rastiremo petnaestak snopića pšenice, pomaže nam stric Pile i rođak Ante “Banavid”. Rano je jutro. Sunce izašlo iza Zavelima veliko i crveno, upozoravajući na vrući ljetnji dan. Dok smo sve snopove odriješili i složili oko stožine sunce već poskočilo visoko, i žeže. Mi smo se povukli u hlad pod orij. Ćako je donio travarice i jabuka pulica. Grickalo se i zalijevalo bez riječi. U zraku je visila neka težina  i ozbiljnost. Rat! Glad. Suša.

 

            Nakon male stanke rođak Ante kaže: “Ajde Pile, svetoga ti, ako budemo ovako sjedili nećemo dočekat pogače. Ajde dovedi konja.” Stric se diže bez riječi, donese konop odmjeri dužinu, natakne konju na glavu i vršidba je počela. Konj je skakao po pšenici naopako pa naoposun jedan sat vremena, a onda ga stric istjera iz guvna, odbaci slamu oko stožine, uzme metlicu i smete hrpicu pšenice s plijevom. Majka je donijela dva rašeta i oni su prosijavali (kružili). Pljevu su bacali na stranu, zemlja je ispadala kroz rašeto, a čistu pšenicu su usipali u malu vrićicu, dok nisu očistili 6-7 kila.

 

            Ćako me zovnu k sebi. Kaže: “Moj junače, ti trebaš otić u mlinicu ovo samlit, i dok ti ne dođeš nema pogače. Samo nemoj u gornju mlinicu, u Jokale. U njega je mlin takav da bi pogača hrskala, nego pođi u donju mlinicu u kuma Antale, i reci mu da sam ga zamolio da samelje što prije, jer smo gladni, a nemamo se za čin napit na ovoj vrućini.” - “Dobro, ćako, idem odmah!” Stavim na leđa svoju vrićicu i brzo optrčim Glavicu, Tomasoviće, Krušice i Brižine i počnem se spuštati niz strmi put, kuda ne može nitko nego koza i čovjek. Ubrzo stignem na vidikovac koji su zvali Bedem, jer je bio mali plato na strmoj klisuri odmah povrh mlinice. Ispod se vide Sovuljeve mlinice, stupe, jaža, koši. Vide se i poljičke mlinice i stupa s izvorima. Cetina šumi i huči, privlači svojim mirisom i neodoljivo zove. Zgrabim svoju vrićicu i pojurim niz strminu. Noge drhte, koljena klecaju, a Cetina zove. Zadihan stignem pred mlinicu, nisam išao u gornju, nego u donju kako je ćako rekao. Na vratima mlinar bijelih brkova, bijelih obrva, sav bijel od brašna. Pozdravim ga povišenim glasom, da nadjačam buku vode: “Hvaljen Isus i Marija!” - “Navike budi moje dite. Kud ti po ovoj pasjoj vrućini?” - “Evo, kume Ante, ćako me posla da mu samelješ ovo malo šenice. Rade u guvnu i nemaju se za čin napit, dok ne dođen.” -  “Dobro moje dite, taman u košu mlijem šenicu, odma ću iza ovog tvoju, za pola ure bit ću gotov, a ti počini u ladovini.” - Uzme moju vrićicu, obisi o kantar, količinu zabilježi ugljenom na gredi.

 

Ja šmugnem odmah vanka, pa preko brvna preskočim, stupe zaobiđem i preko zida u drugu stranu preskačući sa sedre na sedru. Tako stignem na jažu (jaža = umjetno svrnjena voda za pokretanje mlinica). Malo stanem i bućnem se u svježu cetinsku vodu, praćkam se gore, dolje, okrenem se na leđa, sve je drugačije. Jablani dosežu, rekao bih, do neba trepereći svojim  srebrnasto-zelenim lišćem. Sunce umiljato, poželjno i prijateljsko, nije ubitačno kao gore u selu. Osjećam gorkasti miris rakite i vrbe, miris vodenih trava, buku Oblačnika, štropot poljičkih vrela na suprotnoj strani Cetine, jednolično zujanje mlinice, tupo tupkanje stupa po suknu i zbog svoje jednoličnosti čini se da se ta buka odvija u zaglušujućoj tišini.

 

            Skočim opet u svježu Cetinu i hladna voda učini da počnem osjećati glad. Iziđem iz vode i na brzinu se obučem. Glad je otjerala svu ljepotu prizora, pa umah upadnem u tupu stvarnost. Glad, glad neizdrživo šumi u stomaku i u glavi. Pođem natrag u mlinicu. Moja vrićica visi na kantariću. Mlinar nadosipa šešulom još malo brašna, kantarić skoči, mlinar skine vrićicu, zaveže i meni kaže: “Evo reci papi da mu nisam uzeo ni zere ujma. Pozdravi ih sviju, i reci papi da ću mu sutra poslat sočivice naoštrit. Zbogom, moje dite, i ajde pomalo sve počivajuć s mista na misto; velika je i strašna vrućina.” - Pozdravim kuma Antalu i iziđem iz mlinica, a eno dolazi jedan mali čovjek sa starim kljusetom i odmah zapjeva pomalo zamuckujući, posebno pregrizujući slovu "g" (ovdje nadomješteno apostrofom!) sljedeće stihove:

  

            Lako ti je poznati primorca,

               svaki 'oni prid sobom magarca, 

            bale cidi, 'uza mu se vidi

  

Pa odmah nastavi:

  

            Oj, primorci, moja braćo mila,

                je li komu bili kruv dodija, 

            a sad nema niti kuruze,

            ogladnile 'ospoeke van 'uze.

    

            Mlinar i Ikiša Tadić (on je bio taj sitni starčić!) ostadoše rastovarati konjčića, a ja se uputim uz strminu po debeloj grabovoj hladovini i ubrzo dođem na vidikovac. Odložim svoju vrićicu na kamen i pogledam ispod sebe: to bogatstvo hladovine, vode i zelenila, a gore u selu sve se osušilo; nema ništa, samo sunce prži i cvrčci cvrče. I dok oči odmaram lijepim pogledom, do mene dopre miris svježeg pšeničnog brašna i podsjeti me na pogaču, crijeva se uzmiješaju, u glavi mučnina. Glad ...

 

            Obazrem se još jednom na taj zemaljski raj, uzmem svoju vrićicu i pođem uzbrdo po izlizanom kamenju koje je sunce ugrijalo i peče bose noge. Nisam mogao polako već preskačući s kamena na kamen da ne opečem noge i brzo stignem pod Brižine Ilije Kebića i počinem u hladu masline sav mokar od znoja. Ali do mene opet dopre miris toplog pšeničnog brašna, podsjećajući na pogaču. Sjetim se odmah njih kući i gladi koju osjećam, uzmem svoju vrićicu na leđa pa svladam još jedan bokun velike uzbrdice. Stignem tako na ravno i brzo zaobiđem Matanove Brižine, Zvonkin gaj, Krušice, Tomasoviće i prijekim putem preko Glavice pravo majci u kužinu. Majka je već razgorila komin, objesila cripnju, a naćve i topla voda čekaju spremno. Ona izvadi par pregršti brašna, zamijesi, stavi na lopar, razgrne komin, gurne pogaču i pokrije cripnjom. Onda tek mene pita, jesam li se umorio. Zamoli me da pođem u konobu i natočim buraću iz neke bačve i da uzmem sirčić iz rašeta, kapulu i malo soli i sve to odnesem na guvno pod orij, dok ona dođe s pogačom.

 

            Učinim sve što mi je majka rekla i pođem na guvno. Ćako sjedi pogrbljen, u ustima mu prazna lula, jer nema duvana, stric grabljama skida pljevu, Banavid slamovilama baca slamu na hrpu. Čim me ugledaše u jedan glas zapitaju: “Doša si, a?” - “A, evo jesam!” - “Oće li brzo?” - “Oće, oće! Već je pod cripnjom!” - Odbace grablje i samovile i dođu u hlad pod orij, mućnu grlo rakijom i počnu pričat o ratu, kako u selu nema mlada čovjeka, pa da umreš nema te tko zakopat. Samo iz našeg komšiluka ima ih desetak na fronti ... Pa počnu o suši, o gladi ... Ćako sluša i polako izvadi lulicu iz usta i progovori kao sam sebi u bradu: ”E, judi moji, ovo vam je “kaštigo di Dio”, zbog ovog bezbožnog boljševičkog komunizma domaće beštime i bijele ..."

 

            Razgovor se prekida, jer dolazi majka noseći u pregači veliku mirisavu pogaču, prostre tavajol, razlomi, pomolimo se i počne gozba. Svi gušti, svi mirisi raja u toploj hrskavoj pogači. Nakon puna dana bez kruha, zasićen slasnom pogačom, pa od umora vrućine i doživljaja dana, zaspem majci u krilu sanjajući zasigurno veliku mirisavu pogaču i hladnu vodu Cetine.

                                                                                   

 

 Bože Mali

 

Zov rodnih ognjišta, 1999. br.1 (8)  

© 2016 Kučiće. Sva prava pridržana.